KOLUMNA EMINE VUKIČEVIĆ: Pa zar i ti sine Brute?

Izdaja, izdaja, izdaja, ima li kraja? A navikne čovjek na sve. Da živi sa pola duše, rastragli su je. Da živi sa pola srca, počupali ga bijesni psi koje ste hranili. Da izdrži neizdržljivo i opstane u šumi Robin Huda. Tu sakrije sjećanja, uspomene, sve bitke izgubljene i dobijene mačem vjere u bolje sutra, a zmajevi ne miruju. Zato čovjek šuti skriven iza drveta jer inako mnogi šumu od drveta ne vide. A da vide, shvatili bi koliko je prostrana i miriše na život, neopterećena izdajom. Da, jer vi ste ostvareni, osoba bez kompleksa i nemate taj klik u glavi koji se aktivira na tuđe živote, osim da ste tu kada vas drugi trebaju. A izdaju vas obično prijatelji, najbliži vaši, pa čak i dijete preko okeana koje je zaboravilo majku i oca.
– „Ne smije od žene!“ mater će ti, „nije on jadan kriv, čuva brak!“

Tugo moja, šuma je mala za sakriti tugu majke, a utjeha u žuto lišće zametena, opala, pogažena. Oplakivat’ će majka noćima i skrivati bol, a ona je reže na komade i rastavlja sa životom. Navikla majka hodati na prstima da tugu ne probudi i ne uzburka okean suza. Neka je mir, neka je njemu dobro, šutit’ će majka. Navikla se lomiti bez buke pa iznova izrasti i čekati poziv, poruku, a avionsku kartu ne daj bože, pa i brodom bi majka mjesecima putovala…vječnost treba da stigne,a stići će, nekad! Sjećam se rata, sin i snaha u Njemačkoj, izbjeglice, rade na crno i ptičijeg mlijeka im država dala. Na TV-u reportaža iz ratnog Sarajeva i prizora ispred Merhameta, njegov otac u redu stoji sa kanticom za ručak. I ne, sina ne bi’ stid:“Pa rat je, svima je isto“, sin reče i prebaci kanal. Adra je vozila pakete, nije svima bio isti rat. Dođe i „Abschiebung“ a mnogi zdimiše preko okeana pjevajući „prokleta je Amerika i zlato što sja, zaboravih te oče ja!“ I da, zaboraviše, oca i ne pokopaše, sjaj ukletog sjaja tuđine prigrliše. (Čast izuzecima naravno!).

I neka vas, ne vraćajte se, ali neka vas je stid i Boga i naroda kad ste svoje roditelje zaboravili. Ne zaboravite da i vama vaši sinovi uz koljeno rastu. Đavo dođe kad-tad po svoje, pa i đavolji sin!

Emina Vukičević