Takvo mi vrijeme došlo, stari se, pa, ono moje dijete, ters i jezikara, (na mater) stalno izaziva da je posjednem preda se, ali ne zato što joj svaka vuče bukvicu, nego naprotiv, što je čista i naivna. Helem, u pravi vakat, baš sam i ja bila njenih godina, kada mi je ispričana priča o zvončićima.
Dijelom naše tradicije usmenih predaja, tradicija je i u mojoj porodici da se neke, vrlo važne i snažne priče prenesu, s lakta na lakat (što mora biti koljeno). Besjedio je tako moj pradedo hadžija Ćamil ovu priču svome sinu hadžiji Fadilu, a Fadil Abdulahu, mome babi. Otac meni i bratu, nekad tokom rata, a danas, Hani i vama, ja - ako vas zanima. Kao što vidite lanac prenosilaca je dobar, valjda ga nećete drugačije ocijeniti, mada je moja interpretacija sakata (u lakat ili koljeno).
***
U staro doba, pred prijestolnicu nekoga carstva (biće da je tursko, al' ko će ga znat') dođe jedan stranac - naš čo'jk zapravo, ali stranac za njene stanovnike, i sa svojim kuferima (tako bi reci pradedo), pravo na glavnu gradsku meraju da popije kahvu i odmori od puta. Samo što je sio i srknuo iz findžana, začu se tutanj nakih talambasa, hor telala i udara i viče nešta iz sveg glasa.
- Šta se to dešava, baš me dočekaste - upita musafir kahvedžiju.
- Zar ne čuješ, obijena carska hazna! Aman, teška li dana! - zabrinuto će kahvedžija, pa dosu kahve u findžan strancu/bosancu.
Uminu polako buka talambasa, telali zamakoše sa trga, i tamam da povedu muhabet u nekome drugom pravcu, pazarnom danu i trgovačkoj robi, kad li nake trube zasviraše.
Začudi se gost, ja luda grada, ne može se rahat od buke mislit' ni računat'. Nije misao ni dovršio, eto nake svite, nakih kićenih momaka, a između njiha, efendija vas u bijelom k'o biva, oblačak ljetni. Prhti on kako hoda, na ranu ga privit', a narod što se stisk'o okolo da vidi ovu procesiju, spustio glave preda se, vas u dubokom naklonu. Osvrnu se naš glavni lik, vidje i kahvedžija se savio k'o rahmetli sramota. Pogleda jope onog u bijelom te mu skuži na papučama vezenim nake zvončiće, kako hodi, tako zvoni.
- Amann, k'o vam je ovaj, pa ste se tako iskrivili u vratovima? Jel' sultan, šta li?
- To ti je carev vezir, prvi njegov čovjek. To je mudrac i evlija našeg vremena! Ne znaš ti kaki je to insan, kakva dobrina. Vidiš li ahmače, ako vida imaš. Znaš li čemu služe zvončići na papučama? To on tjera mrave da, ne d'o Bog kojeg ne nagazi. Eto ti! - ljutnu se kahvedžija na gosta.
Bošnjo se šeretski nasmija pa ga upita - a de, reci mi dina ti i imana, nudi li car kakve nagrade ko nađe blago ukradeno?
- Jašta nego nudi! Ali, ko će ga znati gdje je to blago, da Bog da...
- Znadem ja gdje je - reče stranac, vodi me carskome dvoru, pa da šta ušićarim.
Začudi se kahvedžija - ama šta bolan ti znaš, i odkud znaš, sad si u grad stigao nejma ni dekika! - ništa kahvedžiji nije jasno, al' hajd', kad je ovaj navalio, odvest će ga do palate carske. A naš Bošnjo, naki kakav je, na čehri mu osmjeh, pa veli - znam ko je obio haznu. Onaj vaš sa zvončićima.
Ustuknu kahvedžija, estagfirullah, šta ovaj bilmez priča, najvećeg među narodom hrsuzom nazva! Prepade se, da ga ko ne vidi s ovim ludim došljakom, pokaza mu put do dvora, a sam se vrati svome hanu. Bolje bježati nego da mi car glavu skine, kad je bude skidao musafiru iz zemlje luđaka, mislio je.
ZVONČIĆI dio II
Bošnjo siguran korak pružio pa na vrata dvora, a tamo straža, ne mereš gledat' u stražare, svaki k’o direk i svaki se Abaz zove. Bez imalo straha, reče im s kakvom stvari je došao i oni ga propustiše u carsku audijenciju. Car, sav u dumanu, objesilo mu se lice, samo što ne plače za milim blagom. Kad vidje našeg putnika, smrknu se k'o pred akšam.
- Poštovani emire ovog naroda, ne brini se ništa, ja znam gdje ti je zlato. Ali, moraš me poslušati, makar ti čudno bilo, i o ovoj stvari nikome ne govoriti - obrati se caru. - Kazuj, šta imaš, stranče! I ne igraj se! Bog mi je svjedok da će tako biti, a ako li mi blago ne doneseš, svilen gajtan ti ne gine - car će ogorčeno. Putnik, ne odajući mu još ko je lopov, reče da vezira pozove sebi na jemek, k'o biva da muhabete o tome kako stati u kraj lopoviji, a njemu da na ispomoć da četvoricu askera i kakva kola i konje da idu za njim. Pristade car, posla po askere, krenu Bošnjo, a one abaze usput priupita đe je kuća vezirova.
Helem, kad je jacija prošla, a sijelo na dvoru bilo u svome zenitu, krenu Bošnjo sa askerima domu onog sa zvončićima. Gluho doba, pokuca na vrata, a žena vezirova na mušebak da vidi ko je. Vidje carsku vojsku, pa pomisli da traže vezira.
– Vezir nije ovde, otiš’o je poslom – reče im hanuma. – Vezirovice, baš me vezir posl’o da mi predaš one ćupove, - a beli su se dukati u nekakvim ćupovima tada držali, - što je neki dan u magazu sklonio – objasni joj Bošnjo na tečnom turskom.
Vezirovica, šta će, posluša, čoj’k naredio, a nije se u muško petljati te otvori kapiju i propusti askere do magaze. Izniješe oni iz desetak puta sve ćupove, pa na konje i pravo na dvore carske.
Stiže pred cara ćup za ćupom, a vezir pobijeli, bjelji od galabije svoje. Car se obradova pa zagrli Bošnju, zamalo u euforiji zaboravi da upita đe nađe blago i koji li je hrsuz tolk’o smion bio da zavuče ruku u njegove riznice.
- Eto ti ga, taj do tebe, ahbab tvoj i savjetnik. Njegova nam žena otvori magazu i predade ono što je bespravno ugrabio. Potvrdiše askeri, tamam četiri svjedoka, da je ovo istina te car isuka sablju i na licu mjesta odrubi glavu onome “dobrom”.
Ne bi ova priča bila tolk’o zanimljiva, da nije sam Bošnjo, enigma i misterija. Kako je znao da je baš vezir lopuža, ostalo je glavno pitanje. Car priredi veliko slavlje, nagradi stranca i posla telale da razglase među svijetom da je taj i taj otkrio hrsuza. Čuo ovo i kahvedžija iz onog hana s početka priče, pa se za glavu uhvatio. – Eh, da hoće naletit’ na kahvu opet. Što ga na pravdi Boga ludim nazvah dočim sam lud bijah, da ga pitam, koja je njegova tajna. Kakvo veliko znanje ima! – mišljaše kahvedžija. Nije prošlo, nekoliko dana, stranac krenu dalje, pa pri polasku iz grada, navrati u onaj isti han.
ZVONČIĆI dio III
E, sada, ulazimo u završnicu. Sjećam se, brat i ja smo, s nestrpljenjem isčekivali objašnjenje kao i kahvedžija, a babo nas je maltretirao, baš mučio, ostavljajući priču za sutra, ili za pet dana, ne sjećam se tačno, ono kad se vrati s linije. Tako nam je držao pažnju, a i ostavljao prostora za razmišljanje. Ne bi me iznenadilo i da se razočarate objašnjenjem, i mi smo. Doduše, bili smo djeca. Očekuješ neki bajkoviti rasplet, a dobiješ surovu realnost. Danas je poruka ove priče, aktuelizirana i poznata, puno se govori o ovoj temi na razne načine, ali nije na odmet, podsjetiti se, na moj način. Što se Hane tiče, ona će je, k'o što sam i ja, zaboraviti, pa se, k’o i ja, sjetiti, ako Bog da, kad je bude svojoj djeci ostavljala u emanet. Da ne duljim, kahvedžija mi drhti pod jagodicama, jedva čeka da istipkam kraj.
***
- De mi, tako ti Allaha, reci, kako si znao da je vezir hrsuz? – upita Bošnju, sav napregnut da mu šta ne promakne. – Eh, moj ahbabu, to ti se znanje, kod nas, u Bosni, prenosi sa otaca na sinove – (k’o i moja priča) - Ja sam ti bio oženjen. Nije bilo takve žene nadaleko i ona me u stvari naučila ovom znanju. Začudi se kahvedžija, čuj hanuma ga naučila, mora da je neka mudra žena bila. – Pa de, pričaj dalje, u uho sam se pretvorio.
- Po zanimanju sam trgovac, pa sam često morao odsutan od kuće biti. Znala je to moja hanuma kad se za me udala, ali teško joj padalo moje izbivanje. Hajd’ što me nejma, tu je služinčad, ali ona je dobro čudna bila. Toliki stid, brate nisi vidio. Kad je došla za me, odmah mi izmoli da podignem zidove avlijske jošte više nego su bili. Kako reče, niski zidovi, pa se boji da ko ne preskoči, da je ne d’o Bog prolaznik komšilukom ne vidi. K’o biva sramota je. Ja se zadivio, kakvu ženu imam, ali tu nije stala sa zahtjevima. Najveći joj problem bio halenski bardak što š’njime se poljeva kad se pere i kupa. Na jedan se bila tamam navikla, a on se razbije, neće drugi pa to ti je. Veli, bardak, samo mu ime kaže, to je muško, đe će drugi, novi i nepoznati. Helem, ovo s njom baš bi teško, šta da radim, kud ću, šta ću, a ja ocu da se posavjetujem. Pohvalim se babi kako mi je mlada fina, ali i požalim šta podnosim cijeneći njeno poštenje i stid. Ako ko zna, znaće on, kako li se, u skladu s Bogom i narodom, postupa. – razvezao se Bošnjo o svojoj hanumi, a kahvedžija maše glavom i ibreti se.
- Veli babo, hajd’ ti sinko ovako – sjutra reci mladoj da ideš na put, pa se spremi i kreni. Dođi meni, pa za akšama se ušunjaj u kuću i gdje sakrij. Onda gledaj šta ti hanuma radi. Tako ćeš najbolje znati šta ti je dalje činiti. – Čudno meni bi šta mi babo sjetuje, ali odlučim ga poslušati. Mišljah da ću vidjeti kakve aman keramete, toliko mi je mlada na evliju ličila. Eto mene, u akšamski vakat, dok su svi na namazu, nekako se uvučem u avliju, preko jabuke, pa na tavan. Moj ahbabu, kuća se pjesmom ori! Mislim se, Ja Rabbi, kakva je ovo pjesma, kod mene se samo Kur’an uči. Pomjerim gredu u stranu tamam da vidim šta se zbiva u halvatu. Imam šta i vidjeti! – uzbudio se Bošnjo, a kahvedžija ponavlja, šta, šta, ne može više da izdrži.
Šta je vidio? Ko još nije skont’o, pravi je hablehu. Mlada maramu razvezala, košulju otkopčala i pjeva na sav glas. Razvija pitu na siniji, a na šiltetu sjedi komšija prvi! Aman, nigdje stida nigdje edeba…
…kahvedžiji oči k’o findžani, nasta muk.
Eto, to vam je moja sahih priča o zvončićima ili – ko o čemu, kurva o poštenju, ko zvonima o svom dobru zvoni, nalet ga bilo, šejtan nek’ ga goni!
Valjda Hana na vrijeme ovo znanje shvati, da je neko, ne obrlati.
Amin.
AJŠA T.
Nema komentara:
Objavi komentar