Moj ratni drug..Ratni dnevnik '92 - Priče o raji i papcima.

Poštovani prijatelji,
bliži se dan promocije knjige Ratni dnevnik '92 - Priče o raji i papcima.autor : Imer Pezo
Recenziju za knjigu napisao je general
 Jovan Divjak:

Dvadeset godina nakon krvavog i bestijalnog rata, odlučne odbrane Grada od pripadnika Prvog korpusa ARBiH i jedinica MUP-a RBiH, nemerljive uloge žena u očuvanju života Grada, Imer Pezo, u knjizi „Priča o raji i papcima“, vraća nas u vreme sukoba Davida i Golijata u kome je poginuo 11.541 građanin Sarajeva.
To je Njegova hrabra i odluka da osvetli, pojasni onaj drugi, većini građana i vojnika u mišjoj klopci, nepoznati deo svakodnevnog života i preživljavanja oko 300.000 građana.
Imer u svom ratnom dnevniku, ratnoj biografiji, priča o svom angažovanju da se pored zla, koje aždajskom vatrom riga s kružne osnovice od preko 60 km, spreči, osujeti, umanji zlo koje je carovalo u utrobi Grada. Odslikavanje stanja u Gradu je, prema mojem saznanju, slično onome u Zenici, Bihaću, Tuzli, Mostaru, Goraždu, Srebrenici...
Dok sam čitao ratne zabeleške vojnika, patriote, dobrovoljca u odbrani Grada i Bosne i Hercegovine, shvatio sam njegovu odluku da napiše knjigu „Priča o raji i papcima“. S obzirom na aktuelnu društveno-političku, ekonomsku i socijalnu situaciju, koja je u mnogo čemu sled ratnih događanja, autor nam preslikava stanje rata – bezvlašća u utrobi Grada, koje je kopija matrica današnjeg, u manjoj ili većoj meri.
Borba vojnika „Ćelo – 3“ protiv zla, protiv papaka, počinje od prvog dana stupanja u jedinice odbrane Grada.
Dok je bio svestan ko mu je neprijatelj na brdima i planinama oko Sarajeva, od prvog dana suočio se s neprijateljem unutar grada, u sopstvenim redovima, u redovima Armije, policije, vlasti, civilnim strukturama.
U „BH Dani“-ma 28.10.1992. je napisano: „Imer Pezo nije upao i uselio ni u jedan stan, nije nikome oteo auto, niti oružje. Kaže da mu strašno teško pada činjenica da je Sarajevo opljačkano, a da četnička noga na našu teritoriju nije ni kročila. 'Meni je najvažnije da svijetla obraza poslije rata mogu svakom pogledati u oči', kaže Pezo.“
Odluka da napiše knjigu je hrabar čin koji može da izazove burne, neočekivane reakcije. Kod građana koji su proživeli i preživeli opsadu Sarajeva, verovatno će izazvati ljutnju i bes prema činjenici da su pojedinci i grupe u raznim delovima grada vršili torturu nad građanima Sarajeva – fizičkim maltretiranjima, upadima u privatne posede, otuđivanjem lične imovine, nasilnim odvođenjima na kopanje rovova na puškometu. Kao da ga je neka viša sila stavljala u međuprostore ovih nečasnih rabota, odlučno se suprotstavljao takvim nevojničkim postupcima.
Na više mesta u knjizi opisuje slična ponašanja pojedinaca iz vlasti – civilne i vojne, od pljačke opšte, društvene imovine do bahanalije. Da li će se ova lica prepoznati u autorovom pisanju i da li će se postideti, nema svrhe. Jer jedan nemoralan gest, bilo od koga, ne može da se opravda desetinama pozitivnih dela.
Dok se „glavni“ likovi nalaze po restoranima, privatnim sēlima, uz viski, vino – iće i piće, dotle u bolnicama medicinsko osoblje vodi bitke da spasi što veći broj dece, žena i muškaraca, a bez neophodne medicinske opreme, zavoja i lekova. Da li će knjiga pomoći da se, ne-mali broj „gospodara rata“ u Sarajevu zastide, posrame?!
Ljudska vertikala, kako doživljavam autora, je izdanak porodice u kojoj stanuju moral, etika, čast, poštovanje, požrtvovanje. To je i u velikom broju bosanskih porodica. Naučeno u kući, a i školi, prenosi se u društvo, na užu i dalju okolinu. Strahote rata kod autora su razvile jednu vrstu odlučnosti da u svim situacijama bude na strani dobra protiv zla. O dobrim ljudima, srećom njih je više, Imer piše s puno ljubavi i poštovanja – u knjizi se redaju imena umetnika, sportista, pevača, lekara, policajaca koji su bili paradigma častoljubivih osoba naspram „papaka“ koji su žarili i palili u utrobi grada.
Ova knjiga, delom autobiografska, je ljudska priča, prepuna emocija Pezinih kada svedoči o ubijenoj deci na ulici, ili na kućnom pragu, kada, uz ludu vožnju, odnosi ranjenu ženu, majku, u bolnicu, da bi njenom sinu morao reći da mu je majka umrla. Ili, kada to mora da kaže supruzi ili prijatelju o pogibiji muža ili njegove žene.
Autor ne krije emocije, on ih ogolićuje u tekstu. I sam se nalazi u dilemama, lelujavi su osećaji prema dnevnim događajima, o sutrašnjem danu. Od opisa surove i mizerne stvarnosti, toplim perom opisuje i gostoljubivost u porodicama kojima pomaže u najtežim životnim situacijama.
Strahovito ga boli krvava bitka za Poljine (nepotrebne žrtve), ushićen je pobedom u Pofalićkoj bici, sretan u uspešnom ulasku u Dobrinju i odbrani ovog dela Sarajeva. S pijetetom se odnosi prema žrtvama, a ogorčen je prema komandirima, komandantima koji nerezonski upućuju vojnike na „klaonice“, a komanduju iz ugodnih kancelarija.
U rekonstrukciji događaja od pre dvadesetak godina, autor koristi belo – crne sekvence života – iz dana u dan, iz meseca u mesec. Red crnog humora, pa red onoga koji tera suze na oči od vrckavosti.

Značaj knjige
Ovo je „žestoka“ knjiga, koja u njenim pojedinim delovima tera na povraćanje zbog opisa tragičnih događaja, ali i zbog nehumanog, neljudskog, lopovskog ponašanja komandirčića, šefića, fićfirića, papaka. Knjiga je višestruko značajna jer je to:
a) autentično svedočenje vojnika, pripadnika specijalne jedinice ARBiH o borbama sa do zuba naoružanim neprijateljem i sa onim u utrobi Grada, čiji je interes bio da opljačkaju grad, terorišu građane i od toga profitiraju;
b) raskrinkavanje pojedinaca i grupa čije tragove nemorala imamo u sadašnjoj vlasti na svim nivoima i koji profiliraju lovorike iz odbrane Sarajeva 1992.-1995.;
c) oda i počast žrtvama troipogodišnjeg rata u Sarajevu koji su stradali od Sarajevomrzaca i od sarajevskih papaka;
d) istinita ispovest o sukobu raje i papaka, u kojoj je sarajevska raja odbranila grad i od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. U toj priči Imer Pezo je nasvetliji lik na koga treba da se ugledaju najmlađe generacije.

Sarajevo, 10.5.2015.
Jovan Divjak